У лаичкој јавности под појмом секта подразумевају се две разнородне социјалне појаве. У верском смислу, секте су групе хришћана које су се у 18. 19. и 20. веку одвојиле од традиционалних цркава и извеле ревизију како неких догми тако и верских обреда и унутрашње организације на којима је Црква утемељена у првим вековима. Ревидирајући вечне хришћанске истине и догме и одбацивши битне Црквене каноне, те групе су временом прерастале у посебне, конфесионалне хришћанске заједнице, које имају сопствено  учење, организацију, традицију и мањи или већ број присталица рођених  и крштених у њима, а не у традиционалним Црквама. Готово ниједна конфесионална хришћанска заједница не одриче Исуса Христа као Бога и Сина Божијег и не пориче ауторитет Светог Писма, него се, напротив, све једино на њега позивају.

Поједине старије конфесионалне заједнице су најчешће организационо добро повезане на ширем међудржавном плану. Имају устаљене  и институционализоване форме сарадње и комуникације између појединачних организационих јединица у посебним државама. Радије сарађују са цивилним сектором, невладиним и хуманитарним организацијама у једној држави него са самим државним властима. Конфесионалне заједнице прихватају и поштују законе држава у којима живе, труде се да негују осећања солидарности и да снаже породични и индивидуални морал својих присталица, па слободно и несметано делују у готово свим државама у свету и поред тога што су конкурентски, а понекад и противнички постављене према традиционалним Црквама.

Српским Законом о црквама и верским заједницама грађанима је зајемчено право да могу слободно да приступају црквама, верским заједницама, конфесионалним заједницама и другим верским организацијама. Тако је у свим модерним демократским друштвима. Не би било корисно ни за традиционалне Цркве,  ни за друштво ни за човека појединца да се та слобода ограничи или укине. У том случају ни традиционалне Цркве не би окупљале једино људе слободне воље, него би почивале на спољној принуди над верницима, а свака принуда је страна самом духу и мисији традиционалних Цркава.

Дакле, конфесионалне заједнице, које се у традиционалној теолошкој литератури називају јересима или сектама, слободно делују у Србији као и у свим другим модерним државама. У њима своје религиозне жудње и верске потребе задовољава мали проценат грађана свих националности, а преладавају Срби.

Од многобројних конфесионалних заједница насталих у Европи и Америци, у Србији најдужу  традицију имају  и најпознатији су баптисти, методисти, адвентисти, назарени, јеховини сведоци, пентекосталци  (духовне цркве), евангелисти... Из њих су временом настајале друге   релативно независне неопротестантске верске организације, делимично и због тога што по ранијим законима нису могле да се региструју као централизоване заједнице него су своје деловање пријављивале и легализовале само на нивоу локалних власти, па је тако створен привид  да у Србији има више стотина нових верских организација.

Али под појам секте у нашој јавности погрешно се подводе и псеудоверске групе, односно разне тајне заједнице, езотеријска и спиритуалистичка друштва, парапсихолошке и магијске радионице, као и надринаучне групе које примењују алтернативне и експерименталне психоаналитичке методе и које у терапији и психо-тренинзима понекад користе забрањене опијате. Те групе не налазе инспирацију и путоказ за човеков духовни живот ни у Светом Писму, ни у Талмуду ни у Курану. Њихова учења и делатности немају везе са религијом, поготво не са монотеизмом. Зато се такве групације не могу називати ни верским заједницама ни сектама. Оне се најчешће означавају једним недовољно прецизним појмом песудоверске групе иако међу њима има и антирелигиозних и антихришћанских скупина, каква су нпр. сатанисти.

Од псеудоверских група које се баве опасним духовним експриментима, млади људи, који имају природну и понекад необуздану или неопрезно усмерену животну и духовну радозналост, најделотворније се могу заштити благовременим сусретом са вером, односно са моралним енергијама и духовним искуствима која зраче из истинске вере. Оплемењивање људске природе вером почиње у породици, а наставља се у школи. Зато је један од најважнијих послова и циљева Министарства вера да се унапреди верска настава у основним и средњим школама. Генерације које данас уче веронауку у школи сутра ће умети да и породични и друштвени живот уреде и утврде на поузданим и трајним људским вредностима.  

Прозелитизам односно одвајање верника једне цркве и њихово укључивање у другу хришћанску цркву или заједницу, такође је облик злоупотребе верских слобода. Министарство вера је задужено да спречи овај облик злоупотребе верских слобода. Закон о црквама и верским заједницама онемогућио је да се невоље човека појединца или целих социјалних група ублажавају путем хуманитарне помоћи непознатог порекла, а иза те помоћи понекад су уствари стајале неидентификоване верске организације. Онемогућено је такође да   се социјалне аспирације грађанина  задовољавају тако што му неидентификована верска организација нуди повољне прилике за образовање и професионални напредак. Свака доброчинитељска или образовна делатност цркава и верских заједница мора да буде транспарентна да би онај ко ужива добробит од те делатности јасно знао ко му је даје. Ово је неопходно за то да корисник помоћи или понуде касније не буде незнањем доведен у стање моралне, психолошке или материјалне  зависности од непознатог доброчинитеља, односно да буде мимо слободне воље доведен у ситуацију да постане присталица и следбеник верске организације која му је помоћ пружила.

Србија данас није држава у којој је прозелитска активност интензивна, као у неким суседним државама, нпр. у Хрватској, у којој се деца из мешовитих хришћанских бракова готово по правилу крштавају у већинској Римокатоличкој а само по изузетку у Српској православној цркви. Већинска црква у Србији не примењује сличну праксу. Применом Закона о црквама и верским заједницама биће уклоњени сви трагови и онемогућени сви покушаји прозелитизма у Србији. Тиме ће бити оснажена хришћанска вера и култура у српском друштву. И српска држава као и Српска православна црква знају да је прозелитизам канцерогено ткиво у хришћанском организму.